Insulin je hormon proteinske strukture i sastoji se od 51 aminokiseline. Stvara se, skladišti i oslobađa iz β-ćelija Langerhansovih ostrvaca pankreasa zajedno sa C-peptidom. Lučenjem insulina organizam kontroliše količinu glukoze u krvotoku.
Glukoza je glavni regulator lučenja insulina. Nakon obroka, nivo glukoze u krvi raste, što dovodi do toga da pankreas oslobađa insulin. Nasuprot tome, niska koncentracija glukoze u krvi inhibira oslobađanje insulina.
Kako je glavna funkcija insulina da ubaci glukozu u ćelije, i tako snizi njenu koncentraciju u krvi, neophodno je da se insulin veže za specifične receptore koji se nalaze na membrani svih ćelija koje su osetljive na insulin. To su pre svega ćelije jetre, masnog i mišićnog tkiva. Na
ovaj način insulin reguliše metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina u organizmu, odnosno doprinosi stvaranju glikogena u jetri, sintezi triglicerida u masnom tkivu, kao i sintezi proteina u mišićima. Ako β-ćelije Langerhansovih ostrvaca pankreasa ne stvaraju dovoljnu količinu insulina (dijabetes melitus tip 1) , ili ukoliko postoji problem u vezivanju insulina za receptore (dijabetes melitus tip 2), koncentracija glukoze u krvi ne opada, što dovodi do razvoja dijabetes melitusa.
Klinicki znacaj:
Snižene vrednosti se javljaju kod: diabetes mellitusa tipa I, oboljenja pankreasa.
Povišene vrednosti se javljaju kod: dijabetes melitusa tipa 2, predijabetesa, insulinske rezistencije, Kušingovog sindroma, insulinoma, mutacije insulinskih receptora, gojaznosti.
Uzorak:
S, hP
Priprema pacijenta:
Ukoliko nije zahtevano drugačije, krv vaditi ujutru (nakon 8h gladovanja).
Metoda:
CLIA
Stabilnost:
2-8˚C 7 dana -20˚C 3 meseca
Minimalna zapremina uzorka:
0.5mL
Obrtno vreme:
4h